Pas nije poklon. Ni igračka…

Pas nije poklon. Ni igračka...

Pas nije poklon. I nije igračka. I prije nego što odlučite da imate jednog (ili više), morate shvatiti da je to odluka za cio život. Vaš. Ili život psa.

Pas znači obaveze i odgovornosti. I to je u kratkom filmu “Gift” (“Poklon”) sjajno predstavila kompanija DeadLens Pictures.

Nisam ja oduševljena kad po bašti kupim izmet moje tri gospođice (pardon Vilma, ti si gospođa mama). Tu je i komšinica Aja. Četiri psa, dakle. Minimum po dvije velike nužde svakog dana. Pa računajte.

A tek čišćenje za njima dok su štenci, dok još uče da se piša i sere vani, a ne na parketu i pločicama?!

“Ne zna šta znači imati psa niko ko se nije načistio psećih govana”, kaže moja drugarica iz parka za pse.

Kiša mi ne smeta mene radi. Ima se kišobran, kišne cipele. Kiša me onako fino izludi jer moje tri vole ta valjanja u blatu. Srećne su. A ja čistim. Podove. I zidove, jer skoče srećne, pa ostave tragove šapa. Pa kupam pse. Pa uključujem mašinu, da se operu blatnjave krpe i peškiri, posteljina, prostirke, ako su blatnjave uspjele da se domognu kauča.

Stvari više ne grizu. Fani ponekad. Ko zna zašto. Vilma i Kala su to prerasle.

A bilo je pokidanih kablova. I pored Fani i Kale, još šest Vilminih štenaca. Jednom sam se baš nakostriješila i spremila da vičem na operatera u Call centru Crnogorskog telekoma. Ne radi kablovska, nema interneta. A onda shvatim – psi su izgrizli kabl. Jednom, dvaput… ne brojim više koliko puta – mrežni, telefonski.

Kala je prerasla grickanje stvari, Foto: Format produkcija
Kala je prerasla grickanje stvari, Foto: Format produkcija

Njima bi trebalo da zahvalim jer sam savladala tehniku gletovanja. Ni danas ne znam kako su uspijevale da naprave one rupetine u zidovima. A naučila sam i da kitujem. Vrata i drveni namještaj su valjda preukusni. Znaju to moje tri. I ostalih šest Vilminih i Tobijevih beba, koje su danas srećne u novim domovima.

"Kako su vrata ukusna... mmmmmm"
“Kako su vrata ukusna… mmmmmm”

Pokušavam da uzgojim neke začine. Vlašac preživljava, ne znam dokle će. Četiri saksije sa bosiljkom, crvenim i zelenim, su prosule. I izgrizle.

Liječi, ne odbacuj bolesnog psa

Psima je neophodna zdravstvena njega. Vakcine, one protiv zaraznih bolesti, plus vakcine protiv bjesnila, dobijaju kao bebe i mladi psi, pa potom primaju godišnje. Neke ambulante daju popust ako imate više pasa. Za moje tri, popust 20 odsto.

Liječenje nije jeftino. Daj bože da vam ne treba. Ali jbga, vrlo je realno da vam se pas razboli. Moje tri baš umiju da izaberu vrijeme za veterinara – noć ili vikend, kad su usluge skuplje – prema predlogu minimalnih cijena veterinarskih usluga Veterinarske komore, rad noću, između 22 i 6.00 sati skuplji je 100 odsto, nedjeljom i državnim praznikom 50 odsto.

Vilma je za štenjenje izabrala nedjelju uveče. Laki je zapeo, neće da izađe iz majke, moramo na carski rez. Lako se čovjek oprosti od nekih para. I kad ih nema. Srećom, Laki je uspio da se rodi i bez veterinara. Zahvaljujući drugu Milenku. Za njim i ostalih sedam beba.

Sa bebama je lako. Dok ne progledaju i ne prohodaju. Mama Vilma hrani, čisti, sve radi sama. A kad počnu da mile, onda počinje haos. Slatki haos. Tata Tobi je povremeno osjećao veliki pritisak zbog beba :)

Veterinari, dakle…

Kad je Fani navukla prehladu, čitavu noć sam se nosila sa maramicama i toalet papirom i čistila joj njušku od slina taman kao đetetu. Veterinari su mislili da je štenećak. Pas vakcinisan, ali ko zna. Jedan test kod veterinara skida brigu s vrata.

Preživjeli smo i mračne dijagnoze kad su za lopticu na vratu za Fani rekli da možda ima tumor. Ipak samo strano tijelo, koje je uporno izazivalo otok. Antibiotici, zakazana operacija. Injekcija kortikosteroida, na insistiranje komšije Rajka, je riješila stvar.

Demodikoza. Vitamini, morske alge, domaća piletina za Vilmu samo da majka ne čuje, barilo se najljepše povrće… Drugom Rajku, drugu Rajku je jedne prilike tako zamirisalo da je pitao šta ima za ručak. Vilmin ručak, Rajko.

Neplanirano parenje? Shvatila sam da se može desiti svakome. Najvažnija lekcija. Prvo tjeranje, nisam bila spremna za sterilizaciju. Hormonska injekcija, na Kalinu kilažu to je oko 70 eura. Možda i nije bila skotna.

Da ne zaboravim tretiranja protiv krpelja, buva, komaraca. Ipak, svaka zaštita košta manje nego liječenje psa.

Moje se, srećom, ne šišaju. I nemaju slične tretmane uljepšavanja. Šampon i voda samo.

Putovanja, druženja…

Moje tri ne idu sa mnom na odmor. Vrlo rijetko. Nažalost. Vozim, nemam auto. Ako ga kupim, biće to zbog moje tri. Ako idem na put, na izlet… pripaze ih mama i sestra. Hvala im. Ako nema ko da ih pričuva, a ja ne dolazim kući za nekoliko sati, koliko mogu ostati same, onda i ne idem na put i izlete. Iako je planina moja ljubav.

Mali i Veliki Žurim
Na planinu još ne idu sa mnom: Mali i Veliki Žurim
Bose noge, kakvo opuštanje...
Fani i ja na Bushcraft Montenegro kampu za preživljavanje

I šta još…

Imala bih još štošta da kažem na temu. Znam da svi ne drže pse u stanu (kući), ali čak i ako vaš pas živi u dvorištu, manje-više sve navedeno vas čeka. Osim grickanja stvari. I dlaka po kući.

Kao dijete, nisam razmišljala o ljubimcu. Pse, mačke… je u kuću dovodila moja sestra. Jednom mi je poklonila papagaja, jer ga je ona željela, a kao da bude moj.

Sad ne mogu da zamislim život bez pasa. Popravili su me, bolja sam osoba. I ljubavnija. Odgovornija. One me i naljute, ali mi po sto puta na dan izmame i osmijeh na lice. Iako po sto puta na dan rade iste stvari, meni su jednako smiješne. Pa i više. I sad se smijem.

Ruka ruku mije... mislim sestra sestru grije :)
Ruka ruku mije… mislim sestra sestru grije :)

Pas znači obaveze i odgovornosti.

Pas nije poklon. I nije igračka. I prije nego što odlučite da imate jednog (ili više), ZAPAMTITE da je to odluka za cio život. Vaš. Ili život psa.

Ako niste sigurni da ste spremni za ljubimca, uvijek se možete prijaviti za volontiranje ili hraniteljstvo, što podrazumijeva povremenu pomoć društvima u zbrinjavanju napuštenih životinja. Potražite najbliže društvo u vašem gradu i raspitajte se o uslovima

Komentari

comments