Tata…

Umro je tata. Mama je samo rekla “idi operi ono suđe”, nastavila da čisti slinu iz njegovog grla, tih dana grlo mu je stalno bilo puno, a on je već bio bez svijesti, makar smo mislili da nas ne čuje, da se sa pluća rak već raširio i da je otišao na mozak, da tata i ne zna ko je, iako mi je jednom, mislim da se to desilo, tih dana, stiskao ruku, meni se učinilo i da je nešto htio da mi kaže, ali nije to bila nikakva smislena riječ, ni ništa.

Otišla sam do kuhinje, nisam govorila, oprala sam to što sam našla i vratila se u spavaću sobu. Tata je bolovao već godinu, čini mi se tačno godina da je prošla od toga dana kad je mama odlučila da prećuti dijagnozu, da njemu, sestri i meni kaže da tata ima kancer pluća, taj mikrocelularni, poslije sam čitala, kad sam našla izvještaj ljekara, da su prognoze nikakve. Neki ljudi umru i prije, ali to nema veze sa dužinom bolesti, samo su njima bolest otkrili kasnije. Kad god da se to desi, kraj je isti. Znaš da lijeka nema, da ne možeš ništa, samo čekaš da dođe taj dan.

Mislim da je i on znao, bio je tužan te Nove godine, okitili smo jelku, kitimo istu i danas, i ne kažemo ništa, ćutimo. A ja bih pričala, dozivala bih svaki dan u kojem je bio sa nama, da ne izblijedi.

Tata je umro dok sam bila u kuhinji. Možda i baš kad sam izlazila iz spavaće sobe, onda kad je mama rekla “idi operi ono suđe”. Ona je znala, nekako je znala, naučila je da zna, vidjela je, poslije mi je to ispričala, da mu prsti postaju modri, a to sivilo, kažu tako, dođe prvo.

Nije bilo vriske, nismo ni plakale. Mama je ostala prisebna, jer nije imao ko drugi da tatu pripremi, znala je po redu šta treba, da pozove hitnu pomoć, da oni potvrde to što smo znali, ali tako mora, jer tako jedino prestaješ da postojiš na ovom svijetu, tvoje ime izbrišu i nemaš više ni ličnu kartu i nisi više. Samo si sjećanje, uspomena. Poneki račun i kad te nema više, svejedno stiže na tvoje ime, jer to koliko te ima, i kad hitna kaže da više nisi, svejedno zavisi od ljudi, pa moraš svakome posebno da kažeš, i pošti, i telekomu, i vodovodu, i čistoći, svima, da je neko mrtav.

Bilo je smiješno, prije nekoliko dana, poštar je donio nešto za mene, mama nije bila kući, i on je rekao da često donosi poštu, da poznaje tu ženu “Veliju”, a nije znao da je “Velija” u stvari tatino ime.

Tata je umro, sestra nije bila kući. Mama i ja nismo plakale, ja sam čekala da plače moja sestra, pa sam moje suze i tu tugu ostavila kad ona dođe, ja sam jača, mislila sam, neka plače ona. A onda ni ona nije plakala, došla je s posla, nekako u vrijeme dok je hitna još bila u kući, ili sam možda i pobrkala, ali tako se nekako sjećam. I onda smo joj rekle da tata više nije sa nama.

I nije bilo vremena da plačemo. Onda su došla tatina braća i njihovi sinovi, a taman što su otišli od nas, bio je Bajram, 16. novembar, i oni su došli da vide tatu, a tata nije ni znao da su došli. Ili mi vjerujemo da on nije znao.

I onda su otišli i nije prošlo mnogo, tata je umro, i oni su se vratili.

I ja ne znam je li nas neko pitao, mene nije, možda mamu jeste, kako želimo, koliko daleko od nas, da sahranimo tatu. Nismo nikad ni sa tatom pričali o tome.

Mama je poslije pričala da je htjela da to bude želja njegove braće. A to je ludo, tata je duže u životu živio sa njom nego sa braćom. Bilo mu je 17 kad je otišao od kuće, dijete, i više se nije vratio. Već svršen srednjoškolac, učio je za šumara, želio je više, i još je imao godina taman koliko treba da ga prime i u vojnu školu. I prošlo je još šest, onda se oženio, i još godina, i onda sam došla ja.

Nismo mi nikad u kući pričali o smrti, nisam nikad ni vidjela to groblje na tatinom selu, mislim da nisam znala ni da neću biti tu kad neko od njih umre, a nisam znala ko će prvi, da ne mogu da budem tu dok moga roditelja spuštaju u raku.

Bilo mi je 12, ili 13, umrla je teta Eta, i ona je imala kancer, ali dojke. Nisam ja znala tada šta je to, sjećam se samo da je Dijana, išle smo skupa u osnovnu, kad je njena mama išla u bolnicu, valjda u Beograd, a ja ne znam je li to stvarno bio Beograd, spavala kod nas. I ja sam bila srećna, mislim da je i Dijana bila srećna, ne zato što je njena mama u bolnici, jer niko nije srećan kad je neko njegov u bolnici, mi smo bile srećne jer smo imale cijele dane za nas, da se družimo, da smišljamo ritmičke tačke i da nam moja mama šije nove košulje i sakoe. A imale smo 12. Ili 13.

Teta Eta je umrla i to je bila moja prva sahrana. I mi smo iz razreda išli zajedno, nismo plakali, smijali smo se, jer se neko šalio, možda je bilo među nama i nekih simpatija, a mi smo djevojčice u razredu imale sve iste simpatije, Đorđe i Nebojša su se zvali, i bili su plavi. Nisam plakala, ali se sjećam da su na sahrani bili i djeca i odrasli, i muškarci i žene, i da niko nije padao na sanduk, i bio je sanduk, nisu teta Etu samo zamotali kao tatu.

Teta Eta i tata došli su na svijet isti, neko je njihov slavio Bajrame, tatinog tatu Rašita nisam ni zapamtila, pamtim da je bika Ajka, a ja nisam znala šta radi, kad bi došla kod nas u Mostar, ulazila u spavaću sobu, nosila bi tespih i serdžadu, a nisam ja znala ni da se to tako zove, nisam imala u sebi čak ni riječi brojanica i prostirka. Klanjala je.

A mi nikad nismo slavili Bajrame, tata, mama, sestra i ja, ali sam znala da Bajrami postoje, kad se Bajram desi ljeti, kad je raspust, a ja kod babe Pembe i tetke, najstarije mamine sestre, tetka bi nas lijepo obukla i poslala u komšiluk i mi bismo išli od kuće do kuće, smijali se, i vikali “ženo, ženo, čestitit’ ti Bajram”. A nije Bajram samo ženin i ja ne znam zašto se tako govorilo, žena bi izašla iz kuće i častila nas bombonama ili kockom šećera. Poslije sam čula da u nekim mjestima djeci daju novac.

Tata je umro i nije rekao kako želi da ode. I mama nije rekla ništa, htjela je, poslije je to pričala, da ispuni želju tatine braće, jer on je njima miljenik, rodio se kao jedanaesto dijete, deveto živo. I stričevi su rekli da ga vode na selo, na njihovo groblje. I mi smo se složili, a ja nisam znala ni sam čim se slažem. Nisam znala i da neću biti tu kad ga budu spustili u raku.

Teta Eta i tata došli su na svijet isti, neko je njihov slavio Bajrame, ali sa ovog svijeta nisu otišli jednako. Teta Eta je otišla kao u filmovima, bilo je tu nekih žena koje su nosile naočare, bilo je šešira, neke otmenosti. Tata je otišao sam, jer nije imao sinove, a ćerke i žena, kažu u islamu, a ja nisam provjerila, ne idu sa njim na groblje, idu samo muškarci.

Ja sam plakala, i mama je plakala, i moja sestra, i zato što je tata sam, i zato što je sve odjednom postalo stvarno, jer ljudi dolaze i pruže ti ruku i kažu ti da im je žao, ne tim riječima, jer u tatinom kraju, u Rožajama, oni i ne kažu da im je žao, kažu da ti je glava zdravo, i da je ostatku napredak, i to ima smisla, ali ja nekad samo želim da čujem jednostavne riječi, jezik meni blizak, da je nekome žao i da ja kažem “hvala” ili da ćutim i samo da plačem, i da me neko zagrli i da ja zagrlim nekoga, da tuga malo prelazi, da čas bude tamo, pa se vrati i da je opet malo pustim da ode nekome, jer zagrljaji tome služe, da se sve podijeli.

Tata je umro i nije rekao ništa, kako želi i koliko daleko da ode, kad ode sa ovoga svijeta. Otišao je sam, iako su bili muškarci iz mjesta na tom groblju, a bilo ih je mnogo, ali mnogi nisu bili, jer nisu znali, mi nismo stigle da kažemo da je tata umro. Mi nismo bile sa njim i to me muči.

Tata je otišao kao vjernik, muči me i to, petnaesta godina ide, da li bi bio ljut na nas jer je otišao onako kako nije živio.

Ja ne želim da odem kao tata, a mama se ljuti kad to kažem, kaže da nije u redu da o tome pričam.

Tata je umro, nije nikad rekao kako želi i koliko daleko od bude kad jednom ode. A tamo je, petnaest godina, i pored braće i rođaka, a to je malo porodično groblje, u mojoj glavi ipak nekako sam…