Triatlonac Francisko Havijer Gomez Noja proglašen je za najboljeg sportistu u Španiji, u 2014. Nagradu mu je uručio lično kralj Filip VI. Istu nagradu su ranijih godina primili teniser Rafael Nadal, fudbaler Ćavi Fernandez, vozač Formule Fernando Alonso…
Triatlon nije dugo prisutan u Španiji, kao uostalom bilo gdje u svijetu. Iako ga čine biciklizam, plivanje i trčanje, kao jedan od najstarijih sportova na svijetu, triatlon se, kao sport objedinjen u tri takmičarske discipline, pojavio tek dvadesetih godina prošlog vijeka, u Francuskoj.
U Španiji, prva takmičenja u sportu nalik trialonu organizovana su tek 1963. godine. Triatlon kakav danas poznaje Evropa, u tu zemlju došao je ranih osamdesetih – u gradu Gvadalahara, u pokrajini Kastilja-La Manča, 1984. godine je organizovana prva triatlon trka. Trkači, plivači i biciklisti su bili oduševljeni!
Španski triatlonci od tada učestvuju kako na lokalnim, tako i na takmičenjima najvećeg svjetskog nivoa. Godine 2000, u Sidneju, triatlon se prvi put našao na programu Olimpijskih igara. Od tada je triatlon i zvanično olimpijski sport.
U Sidneju se za medalje iz Španije borilo stotinu triatlonaca! Podjednako muškarci i žene – njih po 50.
Te 2000. godine se u triatlon zaljubio i Dušan Milošević. Ipak, prošlo je 13 godina prije nego se Dušan oprobao u triatlonu – kao takmičar. Bio je jedan od učesnika II Bokeškog triatlona, 2013. godine.
Dušan Milošević je jedan od desetak članova Triatlon kluba Podgorica i jedan od onih koji se sportom bavi najduže. Prije nego se (rekreativno) počeo baviti triatlonom, Dušan je bio profesionalni fudbaler.
“Kada sam te 2000. gledao Olimpijadu, mislio sam da je triatlon najteži sport na svijetu, da se njiime bave samo neki super moćni ljudi. Ipak, pomislio sam da mogu i ja to, da mogu bolje od drugih. Istina je da možeš onoliko koliko treniraš“, kaže on.
Dušana i njegove saborce iz TK Podgorica sam srela na Ćemovskom. On, Igor Majer, Draško Milić, Bojan Mitrović i Dragana Mikavica su došli da probaju novu trim stazu. Draško i Bojan su vikend iskoristili za produženi trening, pa su na Ćemovsko stigli nakon što su prethodno biciklom već prešli preko 80 kilometara, iz Podgorice do Rijeke Crnojevića, pa na Virpazar i nazad.
Dok razgovaramo, prekida me zvono telefona. Zove komšija Rajko. Negdje u šumi se čuje šega.
„Zovi policiju i komunalnu“, kaže.
Prekinula sam nakratko razgovor. Policijska i ekipa Komunalne su krenule na lice mjesta. Traži se crveni opel.
Da bi plivali, odlaze u Budvu
Nije se lako baviti triatlonom u Crnoj Gori, kažu triatlonci. Nije se, nažalost, mnogo toga promijenilo od one 2000, kada se Dušan zaljubio u taj sport.
“Mislim da je tada radio bazen u Igalu i Kotoru. Meni je to od Cetinja bilo svjetlosnim godinama daleko”, kaže.
Ni danas nije mnogo drugačije. Da bi plivali, članovi TK Podgorica odlaze u Budvu. Zbog nepostojanja pravog terena za trčanje na otvorenom, jedan od osnivača Kluba, Igor Majer, je povrijedio koljeno…
“Kako je baviti se triatlonom u Podgorici? To je kao da kažeš da u Podgorici treniraš hokej, kriket i bejzbol. Ljudi bi ti rekli – pa ne možeš to da treniraš u Podgorici! E pa ne možeš u Podgorici ni da trčiš, ni da plivaš, ni da voziš biciklo”.
Podgorica je jedini glavni grad u Evropi koji nema zatvoreni bazen.
“Gradonačelniče, kad će ti bazeni”, pitao je i prije dvije godine, Nebojša Grdinić, tada amater učesnik na I Bokeškom triatlonu, danas jedan od osnivača TK Podgorica. Od bazena još ništa. Stari gradonačelnik je obećao i više od jednog. Još 2008, kad su vaterpolisti Crne Gore donijeli zlato iz Malage. Da li su njegova obećanja obavezujuća za novog gradonačelnika? Hoće li nešto promijeniti ako nazovemo Miga?
Da bi plivali, triatlonci odlaze u Budvu. Ulaz na bazen košta ih po tri eura. Do Budve i nazad izgube pet sati – i sve to da bi trenirali sat vremena.
Ni sa trčanjem i biciklizmom nije ništa bolje. Stadion ‘Budućnosti’ nema atletsku stazu.
“To je nepojmljivo za današnje shvatanje sporta i svjetske atletike”, kaže Dušan.
A znate kako za njih izgleda vožnja bicikla?
“Zamislite da dok fudbaleri ‘Budućnosti’ treniraju na stadionu, onaj sa kosačicom odjednom izađe na teren i trening prestaje jer on prolazi. Ili rukometašice – zamislite da dok one treniraju, na teren izađe onaj koji čisti salu? E tako je nama sa kružnim tokovima, semaforima, autima…”.
Podgorički triatlonci smatraju da se situacija za bicikliste “neće popraviti ni za 30 godina”.
“Ono što može da se popravi i čemu je krajnje vrijeme je – bazen. I stadion sa atletskom stazom. Ne tražimo ciklodrom”, kažu, navodeći primjere iz drugih zemalja u kojima su za potrebe biciklista prilagođeni hangari i slični prostori u kojima su napravljene kružne staze, na kojima mogu bezbjedno i bez ometanja da treniraju.
“Ne govorimo o biciklističkim stazama. Nama one ne znače za trening. Znače nam u smislu da ćemo što više ljudi vozi biciklo, potencijalno imati više onih koji treniraju triatlon. Nama bi značilo da se u prostorima poput ‘Oboda’, ‘Radoja Dakića’, naprave kružne staze”.
Ne zaboravite ODMOR
Trening, ishrana i odmor su tri važne komponente triatlona, kažu triatlonci.
“I sve tri su podjednako važne”, naglašava Igor upirući prstom u Bojana.
“On je pravi primjer kako to ako ne odmarate može da utiče na postignute rezultate. Toliko je trenirao da se doveo u fazu pretreniranosti. To je momenat zamora organizma. Umjesto da bude bolji, njegovo prolazno vrijeme je bilo i do 30 odsto lošije”.
Svi podgorički triatlonci su u ovom sportu rekreativno. I to su naglasili više puta tokom razgovora. I svi oni na treninge najčešće odlaze pravo s posla. Ili sat, dva odmora nakon posla.
“Možeš da se švercuješ sa treninzima, ali se sve to odrazi na trku”, kažu.
Treninzi moraju biti isplanirani – svejedno da li ćete plan napraviti sami ili će to za vas učiniti trener, ali morate imati plan, kažu.
Za bavljenje triatlonom, rekreativnim, nisu neophodna velika ulaganja u opremu, kažu podgorički triatlonci.
“Svakako da godinama čovjek teži da nabavi bolju opremu, bolje biciklo, patike, kacigu… Kad sam počinjao, nosio sam sprinterice od 25 eura. Ali, ni to nije neophodno. Možete da trčite i u običnim patikama“, kaže Igor.
Podgorički triatlon klub je najmlađi triatlon klub u Crnoj Gori. Ljetos su uspješno organizovali takmičenje na Plavnici, gdje će krajem aprila ili početkom maja ponovo ugostiti domaće i takmičare iz Evrope i regiona. Već znaju da će među takmičarima imati i jedog Ukrajinca.
Draganina Trka zadovoljstva
U Crnoj Gori su, uz podgorički, registrovana još dva triatlon kluba: TK Tivat i TK Herceg Novi.
Podgorički broji desetak članova. Među njima je i Budvanka Gorana Vujović, koja se uspješno oprobala i u olimpijskom triatlonu.
Nedavno im se pridružila jedna 16-godišnjakinja. Kažu da dobro pliva.
Dragana Mikavica koja je sa ekipom trenirala tog dana na Ćemovskom, još nije učestvovala na triatlon takmičenjima. Počela je da trči u avgustu. Na Ćemovskom. Uz dobre savjete zeta Igora, na Podgoričkom maratonu je sa sestrom Marijom, koja se takođe nije bavila sportom ranije, istrčala Trku zadovoljstva na 5km.
“Nema ljudi koji su rođeni za triatlon. Svako umije da trči, da se održava na vodi, vozi biciklo. Govorim, svakako, o rekreativnom triatlonu. Ako ćete profesionalno da se posvetite tom sportu, to je druga priča. Nema žene, nema djece…”, kaže Igor.
“Ima, ali ih viđa neko drugi”, našalih se.
Telefon ponovo zvoni. Komšija Rajko da kaže da su ekipe policije i Komunalne stigle na vrijeme.
Ali se i nakon toga, sjutradan, opet iz šume čula šega… Da opet zovemo Miga?