Izvini

Izvini

Smrt nije ništa. Samo sam se išunjao u drugu sobu. Ja sam ja i ti si ti! Šta god smo bili jedno drugom, to smo i dalje…

Tom čovjeku još nisam pružila ruku. Kažu da nikad kasno nije. Kasno je, razuvjeriću ja već u toj priči bilo koga ko pokuša da me ubijedi u suprotno.

Smrti se ježim. Čija god da je. I kad bi ruku trebalo pružiti učešće radi u žalosti – ja ćutim. Ćutim. Tako ću sa svim dosadašnjim i budućim tišinama, sa različitim ljudima, dostići tačku u beskonačnosti.

Nedavno se sretosmo, zastao je na tren, kao da pita kako sam. Nije to baš njegov stil. U njegovim očima sam, čini mi se, mogla da vidim pokušaj da mi pruži priliku da nadoknadim propušteno. Da prevalim preko jezika jednu od fraza koje ljudi saopštavaju onima koji su upravo izgubili nekoga. Propustila sam i tu priliku. Izgledala mi je suviše namješteno. Poslije te, mislim da drugu dobiti neću. A propustiću da mu ikad u životu kažem da mi je žao, ali da samo… samo se smrti ježim.

Tekst je objavljen na Blogovanje.com/LaVieEstBelle, prvom crnogorskom blog servisu

Komentari

comments