Priča o Vladimiru

Priča o Vladimiru

Ovo je priča o mom susretu sa V. (ime u tekstu je izmijenjeno). Upoznala sam ga u danima kad mi se činilo da su moji problemi najveći na svijetu. Želim da shvati da postoji život van njegove dnevne sobe…

***

„Samo da se ova agonija završi već jednom“.

„Zašto to kažeš?“

„Šta?“

„Jesi li rekao agonija?“

„Nisam. Nije to moj rječnik.“

„Izvini, učinilo mi se“, rekoh mu i pogledah u njegovog druga, koji je sjedio preko puta.

„Rekao je agonija“, pročitah mu sa usana.

Pogledah u Vladimira ponovo. Sjedeći u fotelji, jednom rukom je podigao lijevu nogu i savio je u koljenu, drugom je listao poruke na telefonu, naglas se pitajući ko je Dragana o kojoj se neko sa njemu nepoznatog broja raspituje već treći put.

„Ne znam ko je Dragana. I šta hoće ovaj od mene“, pričao je više za sebe.

„Vladimire, možda sam nepristojna, ali – šta se u stvari desilo sa tobom“, obično ne postavljam ljudima slična pitanja u petnaestom minutu našeg poznanstva, ali sam uradila to.

Kad sam stigla u njegovu kuću, dočekao me u stolici na točkovima. Potom se, vrlo uvježbano, lako prebacio u fotelju. Vidjela sam da ima i kolica. Odbacuje ih.

„Volio sam brzu vožnju“, eto ga, počeo je da se otvara. Pričao je o tinejdžerskim danima, djevojčicama koje su se lijepile za njega, kako nije htio ni da čuje da do mora ide bilo kako drugačije do svojim autom.

„Sve to je bilo do moje 16“, kaže.

Strast za brzim automobilima zamijenila je strast za letenjem i padobranstvom.

„Majka nije htjela ni da čuje za to. Otac je potpisao saglasnost za letenje i skakanje padobranom, jer sam bio maloljetan. Majka ne. Onda joj je otac rekao da sam kukavica i da ionako neću skočiti“.

I taj je san ispunio. Došla je vojska. Logično, 63. padobranska, Niš. Ponovo čita poruke.

„Ko je Dragana. Znam jednu iz škole“, opet više za sebe izgovara.

On ne žuri. A ja sam pravila slike u glavi – šta je moglo da promijeni život ovom mladiću: brza vožnja, udes, mora da je bio u komi više mjeseci? Ili je doživio ozbiljnu povredu tokom skoka padobranom?

„Dva mjeseca nakon vojske sam sa društvom išao na more. Vozilo se brzo… od auta nije ostalo ništa. Ali niko nije bio povrijeđen od mog društva“, postajem pažljivija.

„A ti? Jesi zadobio neku ozbiljnu povredu?“

„Nisam. Samo sam ustao i otresao prašinu sa ramena“, vraća se porukama.

„Bio sam dobro u početku. A onda je počelo da bude sve lošije. Doktori kažu da to nema veze sa udesom. Kako nema? Počelo je da se dešava nakon njega. Ali oni kažu da nema veze“, i dalje zuri u mobilni.

„Znači, nisi bio povrijeđen, ali se nakon toga počinješ osjećati loše?“

„Da. Multipla skleroza“, opet gleda u telefon.

„MS?“

Prošao mi je kroz glavu razgovor sa poznanicom koja boluje od MS. Govorila bi kako joj se desi da nasred ulice osjeti slabost, da joj se čini da će pasti, da ne može nikud, ali da ne odustaje, da u takvim trenucima nađe snage u sebi i ide dalje. Uvijek nosi štap. I nosi ga kao dama.

„Mentalna snaga je vrlo važna“, rekla mi je.

Vladimir je bolestan već dvadesetak godina. Ne vidi razlog zbog kojeg bi u kolicima izašao u dvorište kuće. Lijepo je, jako veliko, uređeno. Baš je nedavno njegov drug koji mu svakodnevno pomaže, koji mu je i juče donio ručak, pokosio travu. Ipak, on radije ostaje u dnevnom boravku. Ni izlasci do grada ga ne zanimaju.

„Treniraš li? Ruke su ti pokretne, možeš malo da dižeš tegove“, kažem.
Odmahuje glavom.

„Dok je majka bila živa, pomalo sam i hodao. Ona bi bila srećna kad to radim. Ali sad nikog nije briga. Ni mene nije briga“.

„Kako nikog nije briga? A njega“, pokazujem na njegovog druga.

Izgleda kao da bi radije pričao o nečem drugom.

„Je li ti otac živ? Imaš i brata ili sestru?“

„Otac je davno umro. Imam sestru. Kao da nemam. Živimo u istoj kući, ali je ona na spratu. Ne pričamo“.

I dalje želi da zna ko je Dragana i ko je taj ko traži njen broj.

„Vidiš li ovaj novčanik“, pita odjednom, pokazujući na novčanik na stolu, sakriven između laptopa i gomile novina.

„Uzmu mi pare i odu“.

„Ko? Kako Vladimire? Jesi li prijavljivao policiji?“

„Ja imam da ponudim mjesto za stanovanje, a oni meni zauzvrat pomažu u kući. Živjele su ovdje neke djevojke. Jedna mi je auto udarila. Padala je kiša, trebao joj je prevoz, pa sam joj rekao da uzme auto. Uništila ga je. Nisam išao u policiju. Ne mogu da se bakćem time, da idem i dajem izjave. I neću to da radim zbog 100, 150 eura“.

Vratio se telefonu.

„Nisam ja ni u situaciji da postavljam uslove“, pokušava da opravda one koji su krali od njega.

„Zašto to kažeš? Ti tim ljudima daješ da ovdje žive besplatno, ne mogu da te koriste“.

Samo je odmahnuo glavom. Zamislio se. Ćutali smo neko vrijeme.

„Vidi, moram da pišam“, prekinuo je tišinu. Nisam primijetila da mu je neprijatno zbog toga što je ruku već stavio u gaće, iako nije bio sam u prostoriji.

„Izvinite, ali bolje da vam kažem, nego da se popišam u gaće“, nisam mu rekla ni doviđenja.

Nisam uspjela. Odlazila sam u trenutku kad se nagnuo da dohvati posudu u koju će se popišati…

Želio je da „ova agonija prođe“. A na momente bi razvukao i usne u širok osmijeh. Ne vjerujem mu da želi kraj. Ali ne znam kako da mu pokažem gdje je novi početak…