Kad sam poslije srednje škole riješila da studiram u Kotoru, a ne Podgorici, tata je bio protiv. Ne zato što se protivio mom studiranju, nipošto. Gušilo ga je to što smo dvije godine prije toga stigli iz rata, došli bez ičega, živjeli u stanu moje tetke, mamine sestre, i jer nije htio da njemu i mami neko prebaci da nemamo ništa, a da su dijete poslali na studije van mjesta stanovanja i da tamo djetetu još plaćaju privatni smještaj.
Rekao je studiraj kući, šta god hoćeš, ali studiraj kući.
Mama je prelomila i rekla – ona ide. I ja sam otišla.
Studije u Kotoru nisam završila, ali sam nekoliko godina kasnije prebacila dokumenta i fakultet završila u Podgorici.
Hvala mama što nisi odustala od mene.
Te 1992. iz Mostara smo došli sa tri torbe stvari, garderobe. Ništa više. Ostavili smo čitav jedan život u stanu na šestom spratu u Splitskoj ulici, broj pet. Mama je insistirala da sestra i ja prije puta pospremimo krevete, da ne ostavljamo nered. Poslušale smo. Otišli smo. Nikad se nismo vratili.
Taj odlazak ja u prvim godinama nisam doživljavala tragično, stigli smo u Podgoricu, to je moj grad, tu smo rođene, i mama, sestra, ja, tu smo provodili svaki praznik – Novu godinu, Prvi maj, ljetnji raspust, spojili bismo uvijek 25. i 29. novembar, Dan državnosti Bosne i Hercegovine i sjećanja na Prvo zasijedanje Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja četrdeset i treće, i Dan Republike. Ne bi prošlo mnogo, došao bi zimski raspust, ponovo Nova godina…
Uvijek sam maštala da ću jednom, kad završim srednju školu, upisati fakultet baš u Titogradu. I, kad smo stigli tog 7. aprila devedesetdruge, ta ja od 16 ljeta nije mislila o ratu, mislila sam kako mi se ostvarila želja da živim u Titogradu, kako ću, eto, ipak studirati u gradu gdje sam rođena. Moje patnje jer sam ostavila jedan život iza sebe, prijatelje, uspomene… stigle su kasnije, stižu me i danas.
Moja sestra patila je drugačije, iako mlađa, bilo joj je 13, ona je emocije zbog napuštanja života u Mostaru živjela odmah. Završila je osnovnu, sedmi razred u jednoj, osmi u drugoj školi. Krenula u srednju. I tu se slomila.
Ja kad ne bih naučila lekciju ili kad mi se nije išlo na časove, ja bih pobjegla sa časova i nikom kući ne bih rekla. Sestra bi ustajala iz kreveta i govorila roditeljima da ne može u školu. I oni bi rekli – dobro. Ja bih se ljutila, nekad i šalila – zašto ja nemam luksuz da samo kažem “pa ja ne bih u školu” i da ne odem. Kasnije je odrasla ja shvatila da su roditelji vidjeli da sestra pati i da je njihovo odobravanje da se ne ide u školu dolazilo iz samo jednog razloga. Da joj pruže podršku.
Ti izostanci su, iako opravdani, doveli i do ispisivanja iz prvog razreda i bilo je – da dogodine krene ispočetka ili da ostane bez srednje škole.
Tata je slijegao ramenima uz “tvoj je izbor”.
Mama je rekla “moraš da završiš srednju školu”.
I sestra se vratila u školu. Završila i fakultet.
Hvala mama što ipak nisi odustala.
Ni danas nisam oduševljena vožnjom, ali – vozim. Da je do mene, vjerujem da nikad ne bih ni polagala vozački ispit. Ima tome dvadesetak godina, kad su sestra i majka došle iz grada i samo mi saopštile da počinjemo sa časovima.
Tata je, kao saobraćajac u vojsci, učio sa nama – teoriju, vožnju, prvu pomoć. Nije nikad branio.
Mama ne vozi ni danas. Ali je željela da sestra i ja vozimo.
“Što ne vidiš da kupiš sebi auto”, koliko puta mi je samo postavila to pitanje.
I sad kad imam auto, pita što ne vidim da kupim nešto manje, praktičnije za kroz grad.
Hvala mama što ne odustaješ.
Ni otac, ni majka, nikad mi nisu rekli da se udam. Mama je rekla – ako želiš, rodi. Bila je moja podrška i u postupcima vantjelesne i moja je podrška i ako poželim da usvojim dijete, da budem hranitelj. Ili ako nikad ne budem roditelj ili staratelj.
I kad neka moja veza krene loše, ona isto kaže – ne trpi nikoga, znaš da nisi sama.
I kad pokleknem, kad mi je teško, stvarno pomaže kad se sjetim da – nisam sama.
Moj je otac bio dobar čovjek. Izbore je prepuštao nama.
Majka naše izbore često vidi i bolje od nas samih, vidi ih duboko u nama, diže ih na površinu i gura. Kaže – ti moraš i možeš. Ona je svaka moja borba. Moj Osmi mart.
